„Савино проклетство“ из Алексиног пера

Забележио је “У тами се никада не налази спас, тамо га никада није било. Тама одувек беше само нежељени сапутник светлости, обична, мрачна и углавном хладна станица на путу до слободе и решења. Схватио је да тренутно живи у мрачном времену, али после сваке ноћи се појави јутро, па чак и оне најтамније, а ово доба засигурно беше једно од најмрачнијих које је преживео.” Тако је из Алексиног пера произашло “Савино проклетство”.

Пре две године, имала сам прилику да разговарам са Алексом о његовом роману “Фронт прекинуте младости”, првом објављеном, за који ми је тада рекао, описујући га у три речи: “Он је страдање, борба, љубав”. Управо то и јесте – “прича која је споменик за прекинуту младост у сремској равници”. Тај разговор био је другачији од многих које сам до тада водила.

Био је то први интервју једне историчарке (са минималним средњошколским “новинарским” искуством – сећате се свих тих секција). Био је то први интервју са младићем којег познајем цео свој живот, са којим сам одрастала и којег познајем са неких других “фронтова младости”. И како неки, већ много познатији од мене, користе ону фразу “мој брат од тетке”, сада ћу је употребити и ја, што је у мом случају ипак истинито (уз извињење Алекси што ипак неће добити на поклон сат, још увек немам своју ауторску ТВ емисију). Тако је из мог пера произашао „Интервју са Алексом Младеновићем, аутором романа Фронт прекинуте младости”.

Од тада, Алекса је постао велики пријатељ Друштва за академски развој (и то нема везе са овим родбинским односима, верујте ми). Не само да је са нама поделио своје искуство о објављивању првог романа, већ нам је тиме помогао при “отварању” рубрике намењене, пре свега, промоцији младих, талентованих и успешних људи у својим доменима деловања.

Интервју који сам тада објавила са тобом био је по много чему посебан, не само за мене, већ и за ДАР, кампању КНД и рубрику “Витез пита”. Инспирисао је објаву наредних и потрагу за младим талентима. Како је тај разговор утицао на тебе и како си га ти видео?

  • Разговор је увек посебан. Из разговора се много може научити. Кроз разговор са другима побољшавамо себе и отварамо неке нове видике. Разговор са тобом, а кроз тебе и са свим осталим члановима ваше дивне заједнице, на мене је оставио снажан утисак јер је, пре свега, то био један од првих интервјуа које сам дао. Када се у обзир узму ваше године и ваш ентузијазам, разговор је добио на тежини јер сам схватио да нису битне године да се постигне нешто у шта верујеш. Много важније од година је вера у себе и своје идеје, а кроз разговор са тобом сам схватио да сте ви ни из чега својим трудом и радом створили нешто велико и дивно по питању културе те сам уверио себе како борба за културу мора да се настави свестан да се не борим сам.

Био је то почетак сарадње ДАР-а и младог писца из села Вашица. У оквиру промоције шесте сезоне кампање за очување културне баштине Србије – Култура на ДАР, у фебруару 2019. организовали смо у Шиду трибину “Моје родно место у сликама”. На истој је, између осталих, говорио и Алекса.

Организовање трибине у Шиду имало је за циљ подизање свести о потреби очувања културне баштине у шидској општини. Том приликом си са нама поделио причу о свом родном селу. Са ове временске дистанце, како видиш своје учествовање на трибини?

  • Захвалан на позиву који сам примио, била ми је част учествовати на трибини коју сте организовали у Шиду. Бојим се да моје учествовање на трибини није донело много промена моме селу, али свакако не значи да није покренуло нешто што тек следи. Када пред људе износите све лепе, али и оне мање лепе приче о свом месту, не може а да вас не ухвати делић поноса јер сте баш ви тај који друге упознаје са улицама на којима сте одрасли. Из тог угла гледано, учествовање на трибини био је један од важнијих догађаја у мом животу.

Као пријатељ ДАР-а, Алекса је неким од учесника шесте сезоне кампање КНД поклонио и свој први роман и тиме се нашао међу дародавцима наше кампање. Био је гост и на додели награда учесницима и победницима шесте сезоне, која је у јуну 2019. организована у “Коларчевој задужбини” у Београду. Придружио се видео порукама и прослави ДАРовог седмог рођендана, и сада поново, говори за нашу рубрику. Тако смо, хронолошким редом, стигли и до “Савиног проклетства”.

Стигли смо до твог другог објављеног романа. “Савино проклетство” угледало је светлост дана у неким несвакидашњим околностима. Забележио си “У тами се никада не налази спас…”. Можемо ли рећи да је овај роман, ипак, твој спас у несвакидашњој 2020. години?

  • Апсолутно. У години када је свет поклекао ја сам успео да пронађем бег из свакодневнице која нам је наметнута вољом вируса. Роман “Савино проклетство” уверио ме је како тама не може да траје вечно онога тренутка када сам га први пут узео у своје руке и осетио снажан налет среће у не баш срећној години. 

Први роман говорио је о “људским судбинама, њиховим жељама и маштањима, а пре свега о тужној реалности која је уништила многе животе”. Која је тематика другог романа?

  • Жанр другог романа је нешто између мистерије и трилера. Радња је смештена у 1903. годину и време пре “Мајског преврата” и за време истог. Пратимо древну борбу “Црне руке” и “Реда змаја” као и њихових чланова. Пропраћена историјским чињеницама и личностима, покушао сам да донесем нешто другачију причу о том времену и кроз своју машту упознам читаоце са историјом каква је могла да буде. Роман, иако је већим делом фикција, носи снажну поруку о породици, пријатељству, издаји, жртви и части.

Морам открити читаоцима – имала сам прилику да прочитам роман пре његове објаве. И да нагласимо, то нема везе са родбинским односима 😊 Током марта си дошао на сјајну идеју – пет твојих пријатеља са Инстаграма добило је прилику да прочита роман у електронском издању. Како се родила ова идеја?

  • Као што си рекла, у овој несвакидашњој години, у време када је у Србији био уведен полицијски час, желео сам да “убијем” време пријатељима који су били вољни да прочитају мој нови роман који, искрено, тада нисам ни планирао да издам до краја ове године. Знао сам да је људима потребна занимација у време полицијског часа, а мени мишљење о мом новом делу, због чега сам дошао на ту идеју која је, надам се, донела обостране услуге и задовољство.

Тако смо кроз “полицијски час” протрчали заједно са “Савом”. Том приликом, тражио си од читалаца помоћ и критике. Колико су ти њихова мишљења помогла у последњим припремама пред објаву?

  • Много. Свако мишљење је вредно мишљење, а свака критика је битнија од похвале, јер из критике учимо док се похвалом задовољимо. Драги људи (међу којима си била и ти), прочитали су мој роман и рекли ми своје искрено мишљење о њему на основу којег сам знао да ли сам написао занимљиву причу или бих је требао мењати. Коментари су били позитивни.

За први роман си рекао “страдање, борба, љубав”. А за други?

  • Жртва. Част. Породица. 

Роман је недавно објављен. Тренутна ситуација је, претпостављам, онемогућила промоцију. Имаш ли идеје о њеној реализацији или се, за сада, посвећујеш само онлине промовисању?

  • Управо тако. Због тренутне ситуације нисам у могућности да реализујем промоцију као за прву књигу, бар за сада, због чега сам се окренуо онлајн промовисању. Идеје о промоцији се полако стварају јер бих волео да уведем неке новине у односу на први пут, али до тада има још времена и надам се да ћу успети реализовати све што сам замислио.

“Проклетство” је ипак имало и своју добру страну. Недавно си роман ставио на “лицитацију” у хуманитарне сврхе?

  • Јесте. Уз велику захвалност и дивљење особама које су осмислиле хуманитарне лицитације, желео сам да својим романом допринесем колико-толико да Аника оде на потребно лечење. На жалост, болесних је много да бих могао свима помоћи, како ја тако и сви људи доброг срца, али се искрено надам да ће ускоро држава учинити нешто по питању помоћи свима којима је та помоћ потребна.

И за крај овог разговора, подели са нашим читаоцима, где могу пронаћи твој роман, иако смо упознати са податком да је продаја већ кренула.

  • За сада се роман може пронаћи само путем мојих профила на друштвеним мрежама Фејсбук и Инстаграм, али се искрено надам да ће ускоро роман бити смештен на полице и књижара широм Србије јер постоји неколико опција које су у овом тренутку отворене по питању тога.

Пре две године из мог пера произашао је први интервју у оквиру ове рубрике. Као што већ добро знате, био је то интервју управо са Алексом. Млад, талентован, посвећен, вредан. Таквог га знам. Такав јесте. Мотивисао ме је на разговоре са другим младим и талентованим људима – књижевницом Зораном Манић, глумицом Теом Кушић, ученицима и професорком Делић из Дванаесте београдске гимназије, књижевником Гораном Ћурчићем, археологом Радованом Сремцем, песникињом Тоњом Жлебич и Дивљим вепровима из Крагујевца. Мотивисао ме је на “отварање” рубрике “Витез пита”. Ученици гимназије добили су прилику кроз ову рубрику да разговарају са принцезом Љубицом Карађорђевић, док је наш сарадник Филип Пејковић разговарао са својим имењаком, принцем Филипом и принцезом Даницом Карађорђевић. Тако је из интервјуа са Алексом произашло све ово из пера витезова од културе.

Због тога је овај интервју другачији. Посебан. Ближи мени и ближи вама. Позивам вас све да прочитате Алексин роман, да прочитате све досадашње интервјуе. Позивам вас и на то да се окренете око себе, да пронађете своју светлост, јер забележио је “У тами се никад не налази спас…”. Добро погледајте. Сигурно се у вашем окружењу “крије” неко млад и талентован, неко за кога бисте волели да људи знају. Неко посебан. Јавите нама, а ми ћемо тај таленат са поносом промовисати. И не заборавите, увек можете додати “мој брат од тетке”.

Glas publike:
[Ukupno glasača: 4 Prosečna ocena: 3.3]
Preporučite:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Broj poseta:

  • 250.311 poseta