Intervju sa Teodorom Kušić, glumicom iz Stare Pazove

Društvo za akademski razvoj sa ponosom predstavlja mladu talentovanu glumicu Teodoru Kušić iz Stare Pazove, koja je nedavno beogradskoj, ali i pazovačkoj publici predstavila svoju monodramu “Lenka Dunđerski, kobni čas”.

Teodora Kušić rođena je 23. maja 1995. godine u Beogradu. Osnovnu školu, a potom i gimnaziju „Branko Radičević“ završila je u Staroj Pazovi, gde i živi. Posle završetka osnovne škole, kreće u školu glume pozorišta „Dadov“ u Beogradu, i tada shvata da je gluma životni poziv kojim želi da se bavi. Posle nekoliko godina u pozorištu „Dadov“, prelazi u dramsku školu „Prvi koraci“, a kada odlučuje da okuša sreću na Fakultetu dramskih i filmskih umetnosti, kreće na pripreme kod glumice Nade Blam. I tako ostvaruje svoj najveći san.

U razgovoru sa mladom glumicom saznali smo:

Da li su postojale dileme oko odabira profesije, ili je to jednostavno došlo samo od sebe? Kako ono kažu, “uvek sam znala šta ću biti kada porastem”?

  • Nisu postojale dileme, i zaista sam uvek znala šta ću biti kad porastem. Čini mi se da čim sam progovorila, odmah sam počela da pričam roditeljima da ću se baviti glumom kada porastem. Moja učiteljica, Beba Miščević, je uvek govorila da sam jedina znala od prvog razreda osnovne škole čime ću se baviti u životu, i mislim da me je ta ljubav, prema glumi, koju sam uvek gajila u sebi, zapravo i dovela tu gde sada jesam.

Da li smatraš da je gluma profesija ili bi je okarakterisala kao stil života?

  • Gluma je prvenstveno profesija, kao i svaka druga, ali to što gluma pruža čoveku je ono što je razlikuje od bilo koje druge profesije. U glumi imate mogućnost da svakodnevno proživljavate nove živote i sudbine, i da se poistovećujete sa raznim likovima, od kojih možete dosta toga naučiti. Zbog toga bih mogla reći da je gluma stil života, jer kroz igru saznajete dosta poučnih stvari koje vas mogu voditi kroz raznorazne životne situacije. I što je najbitnije, svakodnevno učite nešto novo.

Znamo da je za sve što radimo potrebna i doza odricanja. Čega si se odrekla kada si rešila da postaneš glimica?

  • Svega. Kada sam upisala fakultet, shvatila sam da moram menjati svoje dotadašnje životne navike. Od toga da, sada moram rano ustajati i odlaziti u krevet, do toga da su fakultetske obaveze najbitnije. Boravak na fakultetu po 12 sati dnevno je zaista zahtevao mnogo odricanja. Nije više bilo vremena ni za kafenisanja sa prijateljima, ni za izležavanja po ceo dan, ni za raznorazne izlete. Život mi se sveo na put od kuće do fakulteta i obratno, ali ne žalim. Zahvaljujući tome sam odrasla i sazrela kao ličnost. Studiranje glume jeste naporno, ali je istovremeno i magično. Najlepši period u životu. I kada bih mogla da vratim vreme, opet bih isto odabrala.

Kada staneš na pozornicu, kako održavaš koncentraciju? Znamo da je reč o satima vežbanja, ali imaš li možda neki “trik” za smirenost u toku samog izvođenja?

  • Lako, jer se to uči još na prvoj godini studija, i to je prvo što svaki student glume mora da nauči. Postoje razne vežbe, metod Stanislavskog i Li Strazberga, kojih se pridržavamo pre izlaska na scenu i koji nam pomažu u tome, i zahvaljujući njima, koncentracija je uvek prisutna. Mislim da je „trik“ u tome da budete sigurni u sebe i u to što radite. Morate sami verovati u ono što predstavljate publici, da bi vam i oni poverovali, i tada nastaje smirenost na sceni.

Postoji li neko na polju našeg glumišta sa kim bi najviše volela da sarađuješ?

  • Volela bih sa mnogima, jer cenim rad svih kolega, ali izdvojiću par umetnika. Na primer, velika želja mi je da sarađujem sa gospodinom Šerbedžijom i gospodinom Kusturicom, potom sa Brankom Katić, mojim profesorom Ivanom Jevtović i tako dalje… Da ne nabrajam previše.

Nedavno si publici predstavila monodramu “Lenka Dunđerski, kobni čas”. Kako si se odlučila baš za Lenku?

  • Uvek sam volela priču o Lenki i Lazi Kostiću. Divila sam se tom njihovom odnosu. Kada je profesor Ivan Jevtović rekao da ćemo raditi monodrame, odmah sam znala da će moja biti o Lenki Dunđerski. Kako i u kom smeru će ići, nisam znala, ali želja da uspem u tome, vodila me je do samoga kraja. Kada sam krenula da istražujem, saznala sam dosta informacija koje do tada nisam znala, a verujem i da mnogi ne znaju. I tako sam shvatila da će moja monodrama imati zadatak da ljudima širom Srbije prikaže Lenku kakva je zaista bila, što je bio veliki izazov, ali mislim da smo Lenka i ja uspele u toj zamisli.

Ima li i privatno sličnosti između vas dve? Šta bi vas to povezalo, a u čemu ste potpuno drugačije?

  • Nema previše, što je bio dodatni izazov za mene. Lenka je bila izuzetno smirena i odmerena, dok sam ja, sa druge strane, totalna suprotnost. Ono što nas povezuje je odlučnost u svojim namerama i željama, a ono što nas razlikuje je to što Lenka, nažalost, nije bila istrajna u tome. Nije uspela da ostvari svoju najveću želju i odustala je.

Koliko si radila na pripremanju ove monodrame i postoji li neko kome bi, možda i ovom prilikom, želela da se zahvališ na podršci?

  • Radila sam mesecima. Bio je to mukotrpan proces istraživanja potom i same pripreme monodrame, dosta neprospavanih noći, nerviranja, ćorsokaka, ali na kraju su se sve kockice sklopile i nastala je magija zvana „Lenka Dunđerski – kobni čas“. Ovom prilikom želim da se zahvalim prvenstveno roditeljima koji su me strpljivo podržavali u svemu, zatim profesoru Ivanu Jevtoviću i asistentu Mihailu Laptoševiću koji su bili tu za mene u svakom trenutku i sa kojima sam vodila duge razgovore. Mnogo mi je značila njihova podrška i svaki sekund njihovog vremena koji su izdvojili zbog mene. I naravno, hvala Ani Mitrović, studentkinji dramaturgije, koja je napisala božanstveni tekst i Dimitriju Miščeviću koji je uradio muziku. Bez njihove pomoći ne bih uspela u svojoj zamisli.

Kako ono kažu “najteže je predstaviti svoj rad onima koji te poznaju”? Kako je na tebe uticala pazovačka premijera? Onaj osećaj kada znaš da te posmatraju prijatelji, roditelji, najbliža rodbina?

  • Da, zaista je najteže. Moram priznati da sam imala ogromnu tremu. Bojala sam se kako će oni reagovati, da li će im se dopasti, i da li će biti zadovoljni. Ali u tim momentima tremarenja, setila sam se govora profesora Ivana, koji je posle završetka monodrame na beogradskoj premijeri, ustao i održao govor u moju čast, što mi je tada dalo vetar u leđa, a sada me smirilo. I onda sam izašla na scenu, dala sve od sebe i dobila odlične komentare. Jedan od komentara koji mi je dokazao da sam zaista uradila odličan posao je taj, da u tom trenutku na sceni nisam bila ja, već zaista Lenka Dunđerski.

Planiraš li izvođenje ove monodrame u još nekim gradovima u našoj zemlji?

  • Naravno. Staropazovačkom premijerom kreće vojvođanska turneja, i već sledeća igranja su zakazana za 14. februar u Pećincima, 16. februar u Somboru, baš na Danima Laze Kostića, 18. februara Bačka Topola, potom Srbobran, Zrenjanin, Bečej, Novi Bečej, Novi Sad, Šid… Zatim mnogi pozorišni festivali širom naše zemlje.

Spremaš li nam još neke projekte?

  • Trenutno spremam diplomsku predstavu. Reč je o jednoj ženskoj komediji, ali ne bih previše otkrivala. Bićete pozvani na premijeru kada do toga dođe, i iskreno se nadam da će vam se dopasti. Takođe planiram i neke televizijske projekte, ali je još uvek sve u fazi pregovora.

Kada smo se pobliže upoznali sa Teodorinim radom, postavili smo joj neka od obaveznih pitanja u sklopu naše rubrike. U nastavku teksta pročitajte šta je odgovorila.

Koliko je danas zastupljeno očuvanje kulturne baštine u Srbiji?

  • Nažalost, mislim da nije previše, što je velika šteta, jer smo mi zemlja koja ima bogatu kulturnu baštinu, a mali procenat ljudi se trudi da ulaže u čuvanje iste.

Na koji način možemo podstaći očuvanje kulturne baštine u Srbiji?

  • Prvenstveno pričom. Smatram da generacijama koje dolaze treba dosta govoriti i učiti ih o tome. Moramo voleti i ceniti svoje, da bi nas i drugi poštovali. Zatim, treba obezbediti izlete po raznim kulturnim destinacijama širom Srbije, kako bismo proširili svest o tome, jer imamo izuzetno bogat sadržaj, koji nije preterano posećen. Takođe bismo trebali i novčano podržati svakoga ko želi da uloži u bilo kakav vid očuvanja naše kulturne baštine.

Koji spomenik kulture je na tebe ostavio najjači utisak?

  • Uh, zaista volim svaki spomenik kulture za koji znam. Ne bih mogla da izdvojim jedan, jer mi je svaki poseban na svoj način. Svaki od njih ima neku svoju priču koju moramo poštovati i pripovedati mlađim generacijama. Bez njih, ni mi ne bismo postojali.

Šta bi ti, od svog života, darovala kulturi?

  • Pošto sam odlučila da se bavim umetnošću, koja pripada kulturi, onda bi moj odgovor bio da sebe darujem kulturi.

Šta bi poručila vitezovima kulture koji rade na projektu Kultura na DAR?

  • Želim da Vam se zahvalim za kulturni doprinos, i da Vam poželim još mnogo godina uspešnog rada. Vi pripadate onom malom procentu ljudi koji se trude da očuvaju našu kulturnu baštinu, a samim tim i našu istoriju. Moj naklon!

Zahvaljujemo Teodori na razgovoru i još jednom upućujemo čestitke povodom izvođenja monodrame “Lenka Dunđerski, kobni čas”. Nadamo se da ćemo imati priliku da uživamo u njenom talentu i u narednom periodu. Tea, srećno, i vidimo se na nekim novim, svetskim premijerama!

Na kraju, završićemo upravo rečima koje je iskoristila naša mlada glumica: “Sebe bih darovala kulturi!”  Upravo tako, DARujmo jedni drugima bezuslovno Kulturu na DAR!

Preporučite:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *