V – Veselinović Janko

Za društvo dušu dao; i za pesmu, i za priču, i za veselje, i za piće; Treba mu tražiti ravna!

(savremenici o Janku)

Kako je od nestašnog dečaka izrastao u učitelja, političara i književnika i kako je na tom istom putu upoznao svog Hajduk Stanka!?

Rodio se 1. maja 1862. godine u Crnobarskom Salašu, kao prvo od šestoro dece sveštenika Miloša i popadije Jelisavete Veselinović.  Kroz izvesno vreme, Janko se sa porodicom preselio u Glogovac, za koji ga vezuju najdraže uspomene, te je ovo mesto često spominjao u svojim kasnijim pripovetkama.

Bio je veoma razdragano, nestašno i radoznalo dete, te je iz ovakvog karaktera i razvijena njegova mašta. Karakter mladog Janka oslikava i jedna priča o poseti šabačkog episkopa domu Veselinovića. Priča kaže da se Janko iskrao iz kuće dok je majka dočekivala vladiku i da se uputio na druženje sa prijateljima. Kako to obično biva, dečaci su se igrali i isprljali, a kada ga je majka pronašla Janko je bio blatnjav od glave do pete. Popadija nije imala kuda, pa je slagala vladiku da nije pronašla svog prvenca.

Nemirnog duha, nije voleo školske klupe, proklinjao je i školu i učitelje. Njegov otac, sveštenik Miloš, želeo je da mu sin krene istim putem, pa se zalagao za njegovo upisivanje u Bogosloviju. Ipak, vragolasti dečak nije mario za ostvarenje očevog sna. U Šapcu je Janko završio četiri razreda Gimnazije, zatim je upisao Učiteljsku školu u Beogradu u kojoj se zanimao za pozorište, ali i za političke ideje, te prilazi pokretu Svetozara Markovića. Ubrzo se počeo interesovati za društvene nauke, sa ciljem da podučava druge, pa je zatražio i privremenu učiteljsku službu posle samo jednog razreda Učiteljske škole. Jedna epizoda iz vremena njegovog školovanja, ponovo ukazuje na nemiran duh koji ga je krasio. U Beogradu je upoznao glumce jedne pozorišne grupe, te se iskrao iz škole i sa grupom krenuo u Smederevo. Kada je njegov otac saznao za beg svog prvenca, brže bolje se aktivirao u potrazi i vratio Janka u školu.

Prema odluci ministra prosvete Stojana Boškovića, 1880. godine postavljen je za učitelja deste klase Osnovne škole svileuvške. Ni slutio nije da će upravo dolazak u ovo selo imati veliki uticaj na njegov književni rad. Likovi i događaji iz Svileuve predstavljali su podlogu za kreiranje likova i događaja u njegovim pripovetkama. Ovaj period svog života, Janko je opisao u Pismima sa sela, gde govori o svom učiteljskom iskustvu i svom prijateljstvu sa seljacima. Upravo u ovim danima, započeo je i svoj književni rad. Istovremeno započinje i njegovo političko angažovanje te se priključio radikalima.

Godinu dana po dolasku u Svileuvu, 1881. Janko se oženio Jovankom Jovanović, iako su se njegovi roditelji protivili ovakvom činu. Smatrali su da je bio isuviše mlad da zasnuje porodicu, ali im ni snaja nije odgovarala – bila je neškolovana i prema njihovom mišljenju ne tako dobra prilika. Janko je, naravno, isterao svoje. Oženio se Jovankom, verujući u ljubav, koja na žalost nije bila dugog veka.  Iz ovog braka Jovanke i Janka izrodilo se nekoliko dece, ali je jedino preživela njihova kći Persa. Kada im je umrlo i poslednje dete, ujedno je završena i njihova ljubavna priča. Jovanka se preselila u Glogovac kod svekra u svekrve. Da, baš onih koji su se protivili njenoj udaji.

Jankova učiteljska karijera tekla je ovako: posle Svileuve premešten je u Glogovac (1882), zatim u Kostur (1884). Iste godine po preseljenju u Kostur, odlučio je da napusti učiteljsku službu i nastavi školovanje. Tako je i bilo. Uputio se u Beč kako bi završio telegrafski kurs. Podržan od strane porodice, krenuo je u Beč sa nadom da će uspeti. Ipak, glavni grad Austrije na Janka nije ostavio dobar utisak. Okrenuo ga je vrtlogu zabave i pijanstva, pa se već 1885. godine vratio u Mačvu, kasnije se sećavši Beča kao jedne loše epizode. Pošto nije ostvario svoju želju o završteku telegrafskog kursa u Beču, sa istim ciljem krenuo je u Beograd. Telegrafska saga iz Beograda imala je isti onakav ishod kakav je imala i ona u Beču – za šest meseci kursa, Janko je uglavnom provodio vreme u beografskim kafanama.

Učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu kao četni komesar, pa je svoje ratno iskustvo opisao u pripoveci Komordžija. Po povratku u selo, shvativši u kakvoj je situaciji, i da iza sebe ima ženu i dete koji su na teretu njegovog starog oca, Janko je odlučio da je vreme da se uozbilji. Vratio se učiteljskom pozivu i 1886. godine ponovo se zaposlio kao učitelj sva četiri razreda u Svileuvi. Ovde je ostao do 1888. godine. Nakon toga doživeo je još nekoliko premeštaja.

Svileuva je za Janka Veselinovića zasigurno bila prekretnica. Ovde je još 1881. godine napisao svoju prvu pripovetku – Kako je postao kajišarluk. Ipak, njegova prva objavljena pripovetka – Na prelu – ugledala je svetlost dana tek 1886. godine u podlistku Šabačkog glasnika. Objavljivanje je nastavljeno, pa je Janko od pedesetog došao do sto sedmog lista. Ubrzo je počeo da objavljuje i u Otadžbini Vladana Đorđevića, koji se smatrao najpoznatijim književnim časopisom onog vremena.

Ličnu kartu Veselinovićevu predstavljala je zbirka Slike iz seoskog života. U njoj je pisao o događajima i ličnostima sa kojima se susretao. Ovu zbirku čine pripovetke: Na prelu; Odbegla; Sve zbog dukata; Kod samrtnika; Kumova kletva; Samrtna čaša; Čini; Braća; Roditelji;

Najduža pripovetka Janka Veselinovića – Seljanka – objavljena je u Otadžbini 1888. godine (XVIII, XIX i XX sveska). Godine 1893. ovaj rukopis je objavljen kao knjiga.  Nailazila je na oprečne komenatre, ali su o njoj hvalospeve napisali Jovan Dučić i Ljubomir Nedić, što je imalo velikog uticaja na publiku. Njegov autobiografski roman – Borci – objavljen je u dva dela u časopisu Kolo  (1889. i 1890), a onda je objavljivanje prestalo.

Treći Jankov boravak u Beogradu, u periodu od 1893. do 1905. godine ostavio je veliki pečat. Bio je pomoćnik urednika Srpskih novina, Milovana Glišića. Već 1894. godine postavljem je za korektora u Državnoj štampariji. Od 1895. do 1898. godine vršio je dužnost korektora Srpskih novina. Pokušao je da pokrene sopstveni časopis i to u nekoliko navrata. Prvo  Zvezdu, zatim Pobratim i Ogledalo, ali je to bilo kratkog veka. Godine 1900. imenovan je za vršioca dužnosti šefa korektora Državne štamparije. Na ovom položaju Janko je ostao sve do svoje smrti.

Za poslednji Jankov boravak u prestonici vezuje se i epizoda pozorište. Bio je veliki ljubitelj pozorišta, još iz perioda školskih dana. U septembru 1893. godine uspešno je igrao u Glišićevoj Podvali, a zatim i u svojim komadima – u Đidi i Devojačkoj kletvi. Sa Nušićem je napisao komad Čučuk Stana, ali on nije doživeo pozorišnu izvedbu. Dramatizovana su neka od njegovih proznih dela, između kojih su Hajduk Stanko, Jadac, Kumova kletva, Dukat na glavu i Deoba. Izabran je i za člana Književno umetničkog odbora pri Narodnom pozorištu (1900) zajedno sa Glišićem, Sremcem i Brzakom. Nušićevim zalaganjem postao je i dramaturg Narodnog pozorišta.

Boravak u Beogradu vezuje se i za njeova poznanstva sa književnicima, umetnicima, javnim i kulturnim radnicima. Među njima su neka od najzvučnijih imena poput Vojislava Ilića, Petra Kočića, Bore Stankovića i mnogih drugih.

Pored književnog rada, Janko Veselinović se još kao mladić interesovao za politiku, te se ponet idejama Svetozara Markovića pridružio radikalima. O svom političkom angažovanju, lično je ostavio dosta podataka u Pismima sa sela. Svoju privrženost Markoviću istakao je u romanu Junak naših dana. Hapšen je nekoliko puta. Prvi put 1888. godine, kada je u šabačkom zatvoru proveo nekoliko meseci zbog napada na sresku vlast. Dok je boravio u zatvoru nije ispuštao pero iz ruku, tada su nastale i njegove pripovetke Siroče i Zakletva. Po napuštanju zatvorskih ćelija, vraća se u Koceljevu, ali ne i učiteljskoj službi. Napuštanje učiteljske profesije, nije za Janka značilo posvećivanje književnom radu, upravo suprotno. Posvetio se političkoj borbi i ispred radikala imenovan za predsednika opštine u Koceljevu. U junu 1888. godine napisao je pripovetku Kmet Ilija u kojoj oštro kritikuje vlast Obrenovića. Na položaju predsednika opštine ostao je godinu dana, nakon kojih je optužen da je oštetio budžet opštine, pa je na kratko smešten u pritvor. Dugo godina je nosio teret ove sramote, o kojoj se čak raspravljalo i u Narodnoj skupštini. Posredstvom Vojislava Ilića i Stevana Sremca, koji su se založili za Janka kod kraljice Natalije Obrenović, optužba je odbačena. U znak zahvalnosti, Janko je svoju Seljanku posvetio kraljici Nataliji. Političko angažovanje nastavio je kao urednik političkog časopisa Radikalac u Šapcu, u periodu od 1890-1893. godine.  Zahvalnost kraljici Nataliji nije uticala na njegov stav o dinastiji Obrenovića. Grupa književnika okupljena oko njegove Zvezde predstavljala je pravu opoziciju ličnom režimu poslednjeg Obrenovića. Zbog ovakvog stava, uhapšen je 1899. godine.

Po oslobođenju, već 1900. godine našao se među odlikovanim knjoževnicima. Ovakav obrt doveo je do toga da je Zvezda postala blagonaklona prema kraljevskom paru. List se ugasio 1901. godine, a Janko je ubrzo postao urednik vladinog Dnevnika. Javnost mu je zamerila objavljenu podršku povodom venčanja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, ali je Janko ostao odan kraljevskom paru sve do kasnih sati jedne majske noći.

Posle Majskog prevrata, postepeno je gubio volju za politiku. Udaljio se od radikala i postao blizak režimu. Za vreme vladavine Petra Karađorđevića, 1904. godine na predlog ministra prosvete Ljube Davidovića, odlikovan je ordenom Svetog Save trećeg reda. Zanimljivo je da u to vreme Janko nije bio na dobrom glasu. Između ostalog, pričalo se i da je bio veoma blizak ozloglašenoj kraljici Dragi Mašin Obrenović.

Posle lutanja od Glogovca, preko Beča do Beograda, Janko Veselinović umro je u rodnom Glogovcu, u Mačvi,  14 (27). juna 1905. godine. Posmrtni govor na Jankovom grobu održao je Sima Matavulj. Tako je Janko Veselinović otputovao na neka večna boravišta. Danas je Janko Veselinović prepoznatljiv po svom Hajduk Stanku (1895). Objava ovog romana naišla je na oštre kritike Jankovih prijatelja. Drugo izdanje objavljeno je u Novom Sadu (1904). Rehabilitaciju ovog dela podstakla je Skerlićeva kritika. Roman je reizdavan 1911, 1912. i 1913. godine. Svoju popularizaciju Hajduk Stanko doživeo je u međuratnom periodu, dok će svoj pun sjaj doživeti posle Drugog svetskog rata, u Jugoslaviji. Prema anketama, ovaj roman bio je jedan od najčitanijih dela jugoslovenske književnosti.

Bibliografija:

  • Filipović Stanoje, Janko Veselinović, Neolit, Beograd 1963.
Preporučite:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *