Od reči do neba Miroslava Antića

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu,vodio televizijske emisije…, govorio je Miroslav Antić.

Rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu. Gimnaziju je pohađao u Kikindi i Pančevu. Studirao je slavistiku u Beogradu. Ovaj vojvođanski pesnik obožavao je Novi Sad i većinu života proveo je u ovom gradu: Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom, nikada nećemo uspeti da objasnimo šta nas je to tako vezalo.


Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom, nikada nećemo uspeti da objasnimo šta nas je to tako vezalo.

Mika Antić o Novom Sadu

Radio je u Narodnom pozorištu u Pančevu i u listu Pančevac. Kada se 1954. godine preselio u Novi Sad, bavio se novinarstvom u Dnevniku, dok je kasnije u Beogradu bio urednik Pionira. Ritam je uređivao od 1962. do 1965. godine, a do 1979. bio je glavni urednik Nevena. Oni koji su ga poznavali kažu da je voleo život i ljude. Voleo je da svoje stihove kazuje publici, u svako vreme i na svakom mestu, od škole do fudbalskog stadiona. O svojoj prvoj pesmi zabeležio je: Nikada u životu nisam napisao prvu pesmu, već drugu. Prvu sam prepisao od Desanke Maksimović. Tada sam bio učenik trećeg razreda, u jednom selu koje je bilo jako daleko, pomalo bez knjiga i svezaka, a sa pisaljkama koje smo imali na tablicama. Ja sam se dokopao te Desankine knjige, koja mi se strahovito svidela, i odabrao jednu lepu pesmu, prepisao je i proglasio za svoju. Selo je selo i vrlo brzo se pročulo kako sam napisao jednu divnu pesmu… Na kraju školske godine dečacima i devojčicama koje su odlični đaci daju se knjige na poklon. I ja sam dobio knjigu. Kada sam je otvorio, video sam da je to ista ona knjiga Desanke Maksimović. Moj učitelj mi je tako na fin i perfidan način dao do znanja da sam nešto ukrao. Velika je sreća što je on to tada uradio, da nije, možda bih krao celoga života i nikada ne bih imao zadovoljstvo da nešto sam napravim.

Mika Antić je voleo da putuje i obišao je skoro sve svetske metropole – Pariz, Madrid, Cirih, Bagdad, Njujork. Obožavao je duge plovidbe Dunavom. Plovio je svojim čamcem. Kao što je lako plovio Dunavom, tako je plovio i kroz reči ostavljajući nam stihove koji su besmrtni. Njegov stvaralački vek trajao je punih 35 godina tokom kojih je ostavio bogat i raznoliki opus koji broji više od 30 knjiga. Čini se da ne postoji zaljubljenik u pisanu reč koji bar jednom nije imao u rukama Plavi čuperak, Psovke nežnosti, Koncert za 1001 bubanj i mnoga druga izdanja. Njegove pesme su prevođene na engleski, turski, francuski, češki, ruski, mađarski. Nebo Mike Antića nije oslikano samo rečima već i bojama – ostao je upamćen i kao slikar, scenograf i reditelj. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja poput Nagrade Sterijinog pozorišta, dve Nevenove nagrade, Nagrade oslobođenja Vojvodine i Zlatne arene za filmski scenario.

Za života je pisao da bi želeo da sami izmislimo njegovu biografiju jer bi onda imao mnogo raznih života i bio najživlji među živima. Kao što je svečano pevao o rodnoj Vojvodini, tako je iz nje i otišao 24. juna 1986. godine. Poslednja želja bila mu je da mu na grobu pročitaju Besmrtnu pesmu.

Koliko god pokušavali da odgonetnemo Miku Antića, uvek će u njemu ostati nešto nepoznato. U tome i jeste čar njegovog stvaranja. Naučio nas je kako se ljudi poštuju rečima, a vole ćutanjem.

Bibliografija:

  • Antić, M. (2015). Koncert za 1001 bubanj. Beograd: Laguna.
  • Antić, M. (2013). Tako zamišljam nebo. Beograd: Laguna.
Preporučite:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *