Kako je dobro delo spasilo jednu jevrejsku porodicu?

Negde uoči Drugog svetskog rata, šidski Jevrejin Majer Francoz čuo je od prijatelja za jednog dobrog, ali veoma siromašnog čoveka u Sloveniji. Toliko je bio siromašan da nije mogao porodici da obezbedi ni prikladan ručak za katolički Božić. Majer Francoz je tom poptuno nepoznatom čoveku poslao veliki paket sa hranom. Kao pošiljaoca paketa stavio je samo: Majer Francoz, Šid.

Porodica Francoz je spadala u bogatije i poznatije jevrejske porodice u Šidu. U Šid su se doselili iz Iloka najverovatnije oko 1880. godine, kada se pominje učitelj i rabin-šakter Hajim Efrajim Francoz. On je rođen u Ivano-Frankovsku (ranije Stanislavov) 1860. godine, u porodici Marka i Estere rođene Kaner. Hajim Efrajim je u braku sa Franci Fani Štern imao osmoro dece: Juli (1887), Markus (1888), Majer (1890-1957), Fajvel (1892), David (1894), Jakob (1901-1942), Devora (1902), Jozef Samuel (1906-1908).

Majer Francoz je bio zlatar i sajdžija. Držao je radnju u samom centru Šida, u kući porodice Karafilović. Njegova kuća, koju je kupio 1931. godine po ceni od 10.500 tadašnjih dinara, nalazila se u današnjoj Zmaj Jovinoj ulici. Bio je član Upravnog odbora SK „Fruškogorac“ Šid i član Upravnog odbora Udruženja zanatlija u Šidu. Majer je bio jedini šidski Jevrejin koji je išao na krsne slave kod prijatelja Srba. Sa suprugom Simom Klajman (1897-1983) je imao dve ćerke: Mirjam Miru (1925-2006) i Elu (1927-2009).

Majer Francoz na ulazu u svoju radnju u Šidu, 1922. godine.

Početak Drugog svetskog rata desio se na jevrejski praznik Pesah. Iste večeri kada su nemački tenkovi ušli u Šid, jevrejske porodice su sedele za stolom i jele maces. Već sutradan u radnju Majera Francoza došli su Nemci sa ustašama. Odnosno, pridošli nacistički vojnici tražili su od domaćih ustaša da ih odvedu do svih Jevreja, do njihovih radnji i njihovih kuća.

Tada su Majeru saopštili da radnja više nije njegova i zatražili su da ih odvede njegovoj kući kako bi izvršili pretres i pronašli eventualno sakrivene dragocenosti. Scena u kući je bila veoma neprijatna za porodicu Francoz. Majerova supruga Sima je počela da viče na ustaše i naciste zbog čega su joj stavili pištolj u usta. Kada su sve isprevrtali i uzeli šta su hteli, otišli su iz kuće. Kasnije su celu porodicu pozvali u opštinu da rade pod nemačkim nadzorom.

Majerova ćerka Mira je dobila posao u poreskom odeljenju da prevodi knjige sa srpskog na nemački jezik. Uvek budnog oka, Mira Francoz je primetila da Srbima izdaju laissez-passer (legitimacije) za putovanje iz jednog sela u drugo, i da na njih stavljaju opštinski pečat. Nakon što joj je jedna prijateljica Srpkinja iz Šapca rekla „Miro, ako ne pobegnete, sutra niste živi. Ja sam došla iz Šapca, gde su sve Jevreje pobili i bacili u Savu“, Mira je odmah sutradan ujutro uzela dve blanko propusnice sa pečatom.

Celo to vreme Majer Francoz je trpeo torturu. Morao je da radi najteže fizičke poslove na železničkoj stanici. Pored toga, punih devet meseci je čistio čizme oficirima. Više puta je prebijan, a prilikom jednog prebijanja izbili su mu sve zube. Situacija je postala neizdrživa. Kada je uveče Mira došla kući sa uzetim propusnicama, Majer je rekao da ona i njegova supruga skinu žute trake sa Davidovom zvezdom, i isto veče odu vozom za Zagreb i dalje prema granici sa Italijom.

Februara 1942. bio je izuzetno velik sneg. Sima i Mira Francoz su se probile do šidske stanice, skinule žute trake na stanici i bacile ih u klozet, a kada je pao mrak, ušle su u prvi voz za Zagreb. Uspele su da pređu granicu i dođu u Ljubljanu. Na putu su im ljudi pričali da u Ljubljani ima mnogo Jevreja izbeglih iz raznih krajeva bivše Kraljevine i da su smešteni u zgradi koja se zove „Cukarna“. Smestile su se u Cukarnu i tu su čekale Majera i Elu.

Saznale su da jedan čovek ide u Hrvatsku i po njemu poslale pismo u kojem su opisale gde su prešle granicu i gde su smeštene. Majer i Ela su istim vozom posle 14 dana krenuli za Zagreb, a odatle u Karlovac. U Šidu je bila jedna Jevrejka koja je radila sa Nemcima i koja je Majeru dala uniformu nemačkog oficira. Uputila ga je da u vozu leži i, pošto je dobro znao nemački, govori da je ranjen ili bolestan, da ga ne bi pregledali pri prelasku granice. Nije imao nikakva dokumenta, samo je sa vojnicima sedeo u vozu.

Njegovu ćerku Elu, staru 14 godina, smestili su sa ostalom decom koja prelaze granicu, u vagonu kojim su svaki dan prelazila granicu da bi putovala u školu. Ela je bila ćutljiva i plašljiva. Kada je voz stao na granici, počeli su da pregledaju putnike. Ela je kroz prozor videla da dva nemačka vojnika odvode Majera, koji se pravio da ne može da hoda. Nije znala šta da radi. Sišla je sa voza. Majera su odmah predali italijanskoj žandarmeriji, koji su ga ponovo smestili u voz. Onako uplašenog, vratili su ga u Karlovac, zatvorili i rekli da će biti izveden pred sud. Preplašena i promrzla Ela je tražila pomoć od nekog Slovenca koji je radio na pruzi, i koji joj je potom pomogao da uđe na voz za Ljubljanu. Srećom, bezbedno je tamo stigla i pronašla majku i sestru.

Majer je ostao u zatvoru u Karlovcu. Jedno veče zatvorski čuvar je obilazio zatvorenike i pitao Majera za ime. Kada je Majer odgovorio, Slovenac je uzviknuo: „To ne može biti! Taj čovek je meni poslao veliki paket za Božić. Ti si meni poslao taj paket iz Šida?“. Majer mu je potvrdio, a čuvar mu je rekao da će mu pomoći da izađe iz zatvora. Majer je preko njega poslao pismo u Šid onoj Jevrejki koja je radila sa Nemcima i koja mu je ranije dala nemačku uniformu. U pismo joj je objasnio gde je zakopao zlato. Zamolio je da to donese i – ona mu je donela. Majer joj je dao trećinu zlata, zatim je platio čuvaru u zatvoru, i platio je jednom čoveku da ga pešice prevede kroz sneg preko granice. Međutim, opet su ga uhvatili Italijani i zatvorili u Ljubljani. Italijani su otkrili gde se krije njegova porodica i odmah uhapsili i njegovu suprugu Simu.

Majer i Sima su bili su u zatvoru oko dva meseca, nakon čega su celu porodicu sproveli u koncentracioni logor Feramonti.

„Logor je bio za Jevreje, bilo ih je oko 2.500-3.000. Živelo se u barakama, u svakoj po tridesetak ljudi. Spavalo se na ležajevima na sprat. Hrana je bila loša, nije bilo vode za umivanje, ali bar nas nisu kažnjavali. U logoru nije bilo bolnice, a moj otac je i dalje bolovao. Zato su odlučili da nas pošalju u confino libero u mesto Picoli, kod Akvile, u srednjoj Italiji. To je slobodna konfinacija, gde smo bili u obavezi da se tri puta dnevno javljamo u policiju. Živeli smo u iznajmljenoj sobi, i dobijali 8 lira na dan za hranu.“ Mira Francoz

Kada je sredinom 1943. godine počela saveznička invazija na Italiju i logor Feramonti oslobođen, Francozovi su ostali iza linije fronta zbog čega su morali da beže u brda. Tamo su se sreli sa partizanima iz Jugoslavije koji su pobegli iz italijanskih logora, i zahvaljujući čijoj pomoći su uspeli da se prehrane. Porodica se još neko vreme krila po obližnjim selima, sve dok ih Amerikanci nisu oslobodili leta 1944. godine. Bez razmišljanja da se vrate u svoj Šid, Francozovi su preko Egipta prešli na teritoriju današnjeg Izraela 23. aprila 1945. godine.

Porodica Francoz nakon doseljenja u Izrael 1945. godine – Majer, Mirjam Mira, Ela i Sima

Pedeset i pet godina kasnije, Ela je prvi put posetila Šid od kako ga je napustila 1942. godine. Bila je sa ćerkom na šidskoj pijaci i razgovarale su na jevrejskom. Pored njih se zaustavio jedan deda, uhvatio Elu za ruku i rekao: „Ela! Jesi li to ti?“

Bio je to njen drug iz osnovne škole. Prepoznao ju je po glasu nakon više od pola veka. Tada počinje nov kontakt Ele i Mire sa njihovim Šidom. Ali to je neka druga priča.

Glas publike:
[Ukupno glasača: 2 Prosečna ocena: 3]
Preporučite:

1 thought on “Kako je dobro delo spasilo jednu jevrejsku porodicu?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *