4 децембра, 2021

Чувари наслеђа у Ваљеву и околини

Чувари наслеђа обишли су у недељу 17. октобра Ваљево и околину у потрази за новим информацијама и свежим фотографијама културног наслеђа овог дела Србије, којим ће Чувари обогатити Википедију у оквиру пројекта који је у току.

Четворочлана експедиција коју су чинили Стефан Костић, Жељко Грбић, Алиса Коцкар и Милан Симоновић кренула је из Београда око 9 часова. Прва станица била је Бранковина, односно Бранковински вис где смо имали у плану да пронађемо и фотографишемо Споменик на Бранковинском вису који се налази на месту са којег је 28. фебруара 1804. године народ ваљевског краја предвођен Протом Матејом и Јаковом Ненадовићем пошао у борбу против турских завојевача и угњетача српског народа. Пут којим се иде до споменика је обележен таблом на којој стоји да је удаљеност 2 км до споменика, док се на трећем километру и даље није видело никакво обележје. Ту смо решили да се ипак вратимо, будући да је пут био такав да је постојала бојазан да оштетимо аутомобил.

Након безуспешног похода на вис паркирали смо се код спомен комплекса Бранковина, који обухвата цркву Светих Арханђела (саграђену 1830. године) са старим гробљем, црквеном кућом, портом и столетним дрвећем; стару школску зграду, вајат Љубе Ненадовића, собрашице, судницу и нову школу познатију као Десанкина школа (будући да је у њој одрастала и учила наша песникиња Десанка Максимовић, чији је отац Михајло био учитељ). Ту нас је дочекала љубазна Јелена Ивић, кустос, која нас је упознала са историјатом сваког објекта, након чега смо сами могли да бирамо шта ћемо прво да обиђемо.

Стара и Десанкина школа су оставиле јако добар утисак. У Старој школи постоји поставка некадашње учионице где посетиоци могу слободно да осете дух тог времена, где су ђачке клупе спојене и где сваки ученик има таблу за писање кредом и једну воштану таблу за писање урезивањем у восак. У Десанкиној школи се поред Десанкиних предмета налази и поставка собе у којој је писала своја дела са одевним предметима.

Када се из дворишта школе крене ка цркви, испод једног столетног дрвета наилази се на хумку Десанке Максимовић и њеног мужа Сергија Сластикова Калужанина. Поред саме цркве налази се породична гробница Ненадовића, као и споменик ратницима ратова од 1912. до 1918. године. Један путељак иза цркве води на оближње брдашце где почивају прота Владан Ковачевић, свештенослужитељ цркве од 1965. до 2005. године и његова жена Петрија.

Из Бранковине упутили смо се ка граду Ваљеву, тачније ка Народном музеју у Ваљеву. Народни музеј Ваљево је институција културе која је подржала нашу кампању за очување и промоцију културне баштине у Србији – Култура на ДАР – у петој и шестој сезони, те нисмо могли да обиђемо Ваљево, а да не посетимо нашег дародавца. Музеј је јако симпатичан и пре свега модеран. Централна поставка је таква да посетиоце води од најранијег доба човечанства, све до краја Другог светског рата. Љубитељи историје и културе могу да сазнају прегршт веома занимљивих информација кроз саму поставку, а ми смо имали ту част да нас кроз њу води Иван Ступар, музејски водич са изузетним осећајем за причу. Када будете долазили у посету овом музеју, обавезно питајте за причу о радном столу војводе Живојина Мишића, јер је прича изузетна, а ми не желимо да је откривамо. Нека то буде слатко изненађење.

Након централне поставке обишли смо и Муселимов конак у којем су почетком 1804. године били заточени ваљевски кнежеви Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, и из којег су касније одведени на губилиште, стотинак метара даље, на обали реке Колубаре. У подруму конака је изузетна сценографија која дочарава донекле, туробну судбину двојице великана. У Муселимовом конаку поздравио нас је Владимир Кривошејев, музејски саветник и један од најпознатијих историчара Ваљева.

Од конака смо кренули у обилазак споменичких знаменитости града Ваљева, а до њих нас је водила локална сликарка Александра Јевтић. Поред споменика Проти Матеји, Десанки Максимовић и Живојину Мишићу, успели смо да видимо и стари део града, који као да је изашао из неког старинског филма. Прошетавши старим друмом избили смо на монументалну грађевину у виду Саборне цркве Васкрсења Господњег, која са својих 47 метара висине доминира панорамом. Иза ове цркве, готово на самом саставу реке Колубаре налази се Храм светог Нектарија Егинског због којег смо и дошли, будући да о овој светињи није било никакавих података на Википедији.

После ручка кренули смо правац манастира Лелић, где смо обишли храм и порту, те потом отишли до родне куће владике Николаја Велимировића у селу. На месту где се некада налазила кућа, сада се налази црква, а у атару Велимировића налазе се адаптирани објекти и вајати који би на пролеће требало да буду оспособљени за госте који желе да уживају у чистом ваздуху и духовном миру.

У повратку смо посетили и Споменик борцима револуције, познатом и као споменик Стевану Филиповићу који је својом импозантношћу употпунио залазак сунца. Нажалост део испод споменика где је некада (претпостављамо) постојао неки локал или нешто тог типа потпуно је ишаран графитима и препуштен на милост и немилост вандализму. Пут је завршен око 20 часова и унапред се радујемо наредној дестинацији.

Glas publike:
[Ukupno glasača: 1 Prosečna ocena: 5]
Preporučite:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *