Tragovima Kulture na DAR: Vodene kapije grada Pančeva

Na ušću reke Tamiš u Dunav nalazi se par rečnih svetionika koji su tu postavljeni davne 1909. godine, kada je Pančevo bilo značajan trgovački centar u ovom delu Evrope. Danas ove kule svetilje predstavljaju jedini očuvani par na našem kontinentu, a u kakvom su stanju i kako se do njih uopšte dolazi, proverili smo lično.

Tokom druge sezone naše kampanje za promociju i očuvanje kulturne baštine u Srbiji – „Kultura na DAR“, koja je bila aktivna 2014. godine, stigao nam je film o ovom predivnom paru građevina. Autori filma Ivana Gojsović, Ognjen Pejić, Zorana Lepedat i Goran Bokanić iz Osnovne škole „Miroslav Antić“ iz Pančeva, predstavili su nam u nešto manje od tri minuta istorijat svetionika i opisali njihovo trenutno stanje. Film je poneo titulu najboljeg u kategoriji Mesta po oceni publike.

Tokom pete sezone kampanje stigle su nam i dve sjajne fotografije ovih svetionika. Izgled svetionika tokom jedne zime zabeležila je autorka Danijela Mijailović Timić.

Dok je izgled svetionika u nekom toplijem periodu zabeležio autor Ivan Anđelkov.

Podstaknuti sjajnim prizorima i idejom da kad tad posetimo sva mesta koja su zabeležena od strane sjajnih učesnika naše kampanje za promociju i očuvanje kulturne baštine u Srbiji, odlučili smo se da prvo posetimo upravo ovaj divan par.

Poslednje majske subote 2020. godine, šest godina nakon snimljenog filma, Alisa i moja malenkost uputili smo se iz Beograda za Pančevo. Budući da nikada nismo bili kod svetionika, rešili smo da do njih dođemo zahvaljujući starom dobrom Guglu, koji nas je navodio celim putem.

Pretpostavljali smo da će nas nedaleko od skretanja za svetionike dočekati veličanstvena tabla sa oznakom „Skretanje za kapije grada Pančeva“ ili pak neko velelepno obeležje turističkog simbola Pančeva. Međutim, ono što sigurno nismo očekivali jeste da se na skretanju ka svetionicima nalazi jedno veliko NIŠTA. Nema ni puta, a kamoli putokaza.

Gugl nas je super navodio, ali kada je teta sa mape rekla „skrenite desno“ imali smo samo bankinu i jedno zemljano ispupčenje, koje smo prošli tražeći ipak asfaltiranu deonicu. Naivni, tu deonicu nikada nismo našli, pa smo morali da se vratimo. Procenili smo da li bi kolima mogli da idemo po zemljanoj stazi i zaključili da poslednjih 600 metara do svetionika, uprkos uveravanju Gugl mape da se do tamo može kolima, ipak pređemo peške.

Ubrzo smo videli da zemljani put ide u neku vrstu šume, te smo za svaki slučaj ostavili uključenu mapu. Vreme nas je poslužilo, iako je delovalo kao da će svakog trenutka pasti kiša.

Probijali smo se kroz šumu zemljanom stazom, koja bi možda i izdržala naš automobil, ali smo zaključili da je ipak bilo pametno što smo krenuli pešaka. Nakon par minuta hoda izbili smo na svetionik koji se nalazi na levoj obali Dunava i desnoj obali Tamiša. Prizor je stvarno bio veličanstven. Na kamenitom uzvišenju stajao je svetionik star 111 godina. Do istog se dolazi stepenicama koje su uredne.

Nakon obilaska svetionika spolja, primetili smo nekoliko stvari. Pozitivno je bilo to što građevina apsolutno deluje postojano, tj. da odoleva zubu vremena. Na spoljnim zidovima od žute opeke vide se urezana i iscrtana imena raznih ljudi i parova koji su na taj način želeli verovatno da obeleže trenutak kada su se našli na ovom interesantnom mestu.

Negativno je bilo to što izgleda da je građevina donekle prepuštena sama sebi. Naime, iako deluje vrlo očuvano, prizor polomljenog prozora podsetio nas je na brojne druge građevine od kulturno-istorijskog značaja širom naše zemlje, koje smo imali prilike da vidimo zabeležene od strane autora u okviru naše kampanje „Kultura na DAR“.

Takođe, primetili smo da teška metalna vrata koja prestavljaju ulaz u samu građevinu, nisu zatvorena, te da se u svetionik može ući. Unutrašnjost svetionika je bila pristojna i osim nekoliko lišća i ambalaža, nije bilo drugog đubra koje se moglo očekivati na jednom ovakvom mestu. Od dna do otvora na vrhu svetionika postavljene su uzane metalne merdevine, te smo rešili da ih pažljivo isprobamo.

Merdevine su dobre, mada previše uzane za moj ukus, ali računamo da nisu ni pravljene za osobu od metar i devedeset sa sto i kusur kilograma. Pogled sa gornje platforme je veličanstven. Odozgo se savršeno vidi tok Dunava, kao i Tamiša, a najlepši pogled je upravo ka bratu blizancu – svetioniku sa druge strane.

Prilikom boravka na platformi nismo naišli ni na kakve pokretne delove, te računamo da je sve zapečaćeno upravo kako bi se moglo pristupiti istoj, bez opasnosti od povrede. Svakako NE PREPORUČUJEMO DA SE SAMI PENJETE! Mi smo to uradili timski, tj. kada sam se peo gore, Alisa je ostajala dole i obrnuto. U svakom trenutku smo imali spremne telefone za svaki slučaj.

Kako se vreme ubrzano pogoršavalo, rešili smo da se ne zadržavamo više nego što je potrebno, te smo sa prvim kapima kiše krenuli nazad kroz šumu do kola. Usput smo načinili još par fotografija i rešili da svratimo do samog Pančeva i tamo popijemo kafu, te osmislimo gde ćemo dalje.

Glas publike:
[Ukupno glasača: 0 Prosečna ocena: 0]
Preporučite:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Broj poseta:

  • 243.620 poseta