O zaboravu, sećanju i tranziciji

Pogledamo li oko sebe, vidimo, u neprekidnoj plimi naših svakidašnjica taloži se zaborav. U tim svakodnevicama po nekad provejavaju sećanja.

I u tom stapanju zaborava i sećanja mi živimo naše dane.

Najčešće bez sasvim jasne svesti da su svi naši dani jedno fino i složeno tkanje satkano od beskrajnih sećanja. Od sećanja koje tvore biće onoga što nazivamo naše nasleđe, našu baštinu, koju smo nasledili da baštinimo.

Pogledamo li nanovo pažljivije oko sebe, vidimo da smo kao društvo postali obesni naslednici, koji zaboravom i nemarom rastaču gotovo sve što im je vekovima darivano da naslede, da baštine kao svoj vrt, kao svoju riznicu.

Radeći satima, danima, pa i mesecima da svojim zanatom, kao nekadašnji dijaci i prepisivači „resavskih“ i inih škola, iznesem dragulje naših rukopisnih knjiga, osećao sam jedno tiho zadovoljstvo, i svu ogromnu raskoš riznica koje smo nasledili, ali i ogroman teret zaborava koji obavija ne samo te knjige očuvane u vrtlogu istorijskih udesa, već i samo ćiriličko pismo, i stare i umetničke zanate u nekom trenu ispuštene i zaboravu prepuštene.

I neprekidno se pitam, kako smo dopustili i kako dopuštamo da zaborav nastupa.

Možda tako, jer smo dopustili i dopuštamo da zaboravimo šta su vrednosti, što bezvrednostima se dopušta sa posledicama nesaglediv i beskrajan prostor, što živimo i naše snage gubimo u maglama praznih pojmova i parola kojima smo neprekino zasuti.

Jedan od praznih pojmova koji živimo i čiji smo, po jalovim rezultatima u suštini tragični savremenici jeste – tranzicija. U ispraznosti opisivanja predočava nam se, ne ni toliko elementarno da to jeste prelaz iz postojećeg u željeno stanje, već u najboljem slučaju da je tranzicija prelazak iz komandno-planskog socijalističkog poretka u liberalno-kapitalistički, ma sta to in concreto značilo. Ali, niko nam ne predočava da je u toj smeni epoha ono što tako bolno i tragično živimo, i što je nasušna potreba vremena, naprosto mučna i teška smena ljudi – loših, onih oko nas lenjih, inertnih, bezvrednih, nesposobnih, onih oportunih, uljuljkanih ili vremenu nedoraslih – ljudima dobrim i ljudima boljim.

Jer, naprosto svaku promenu čine samo ljudi i poredak koji oni uspostave.

Otuda, ovaj projekat i akciju svih ovih mladih ljudi koji su projekat „Kultura na dar“ pokrenuli i koji su u njemu učestvovali, vidim, u svom pesimizmu kojem pokušavam da se otrgnem, kao nadu da u bezvrednosti sadržaja naših življenja kojima nam se nameće zaborav a kultura potire, postoje i oni koji baštine životnost sećanja, da smena ima šansu, da postoje bolji.

Bolji, koji će naposletku možda naslediti lošije.

I ma koliko da je toga zamrlo, i ma koliko malo toga ide nam u prilog, nada, nadam se.. umire poslednja.

Napisao: Dušan Rakić, autor filma “Svet ćirilice kroz svet umetničkog zanatstva

Preporučite:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *