24 октобра, 2021

Кућа вајара Ђорђа Јовановића (Београд)

Ауторка: Драгана Радуловић
Место: Врачар, Београд

Ђорђе Јовановић, један од најцењенијих вајара у српској уметности, увео је наше вајарство у кругове европске умтеничке сцене тог времена. Рођен 1861. године у Новом Саду, у 23-ој години одлази на студије у Беч, да би 1890. године дипломирао вајарство у Паризу. Само годину дана пре дипломирања, осваја бронзану медаљу за свој рад на Светској изложби у Паризу, да би 1900 године освојио златну медаљу за Косовски споменик који је постављен у Крушевцу. У то време, наш најцењенији скулптор, пионир српског вајарства и члан Српске академије наука и уметности, излагао је и поклањао своја дела како свом народу, тако и свету. О уметнику неокласичног усмерења, сликар Урош Предић наводи: „Он чврсто стоји…на свом видном месту — без модерних начина пропаганде и рекламе, радећи у обиму свога дара, живом маштом и солидном техником, увек обуздан непроменљивим правилима мере, јасноће и склада.

Као споменик културе, у кући са атељеом вајара у Скерлићевој 6 на Врачару, данас се налази ресотран. Веома модерно уређен, лепо окречене фасаде, без иједне назнаке да је ту некада живео и стварао великан српског вајарства. Иако су многи гости тог ресторана прошли небројено пута поред Вуковог споменика у Београду, нису ни били свесни да обедују у кући уметника заслужног за то дело.

Иако ће, према Предићевим речима његово дело по својој иманентној вредности остати заштићено у будућности, овај најплоднији српски вајар с половине 20. века је након смрти заборављен и избрисан из списка важеће уметности. Јавност је у краткој нотице обавештена о његовој смрти 1953. године, што није изазвало ни жалост, а ни празнину.

Циљ филма овапличен је у цитату на улазу у ресторан „Ако смо пали онда смо паду били склони“ који за ауторку симболизује чињеницу пропасти и непоштовања према српској уметности данас и уопште. И док данас, у Скерлићевој 6 обедују они са мало више новца и много мање културне свести и ако је већ неоспорна чињеница да нам друштво систематски посрће у незнање и бахатост према суштински лепом и вредном, пита се ауторка: Зашто немамо бар толико поштовања да на зид те, сада унакажене грађевине, поставимо макар натпис на којем би пíсало „У овој кући некоћ је живео и стварао српски вајар Ђорђе Јовановић“, као мали знак пажње? Али, можда је боље овако — да се не зна, јер вајар који је сматрао даг а српски народ воли и да за њега ствара, данас не зна да је он заборављен и непознат већини српског народа. Можда би натпис „У овој кући некоћ је живео и стварао српски вајар Ђорђе Јовановић“ била увреда за уметника у чијем се атељеу данас, између осталог, служе пачије груди посуте слатко-сланим сосом са пиринчем куваним са кокосовим млеком и лиметом.

Нисам пробала ово кулинарско ремек-дело, али радије бих појела сендвич испред Вуковог споменика.

Glas publike:
[Ukupno glasača: 0 Prosečna ocena: 0]
Preporučite:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *