Српски анђели чувари – Коло српских сестара

Када чујемо за појам „хуманитарна организација“ данас, прва помисао су нам СМС поруке за болесну децу и добротворни рад обичних људи за оно што би држава требало да чини. Ипак, мало је оних који овај појам везују за организацију које је пре више од једног века основана на иницијативу женске интелигенције нашег народа, а која се зове „Коло српских сестара“.

Повод за настанак Кола српских сестара био је устанак православног живља у Македонији 1903. године. Односно, његов неуспех који је резултирао мноштвом избеглица, које је Краљевина Србија морала да прими. Наша истакнута сликарка Надежда Петровић дала је предлог београдском, па сам тим и српском јавном мњењу за основање једног друштва, чија ће превасходна намена бити помоћ избеглом становништву.

У свечаној сали Коларчеве задужбине, на Велику Госпојину 1903. године, одржана је оснивачка скупштина женског удружења Кола српских сестара. Изнети су јасни циљеви деловања међу којима је као главни циљ истакнуто јачање националне свести ради ослобођења поробљене браће (под тим су подразумевали Србе у Османском царству и Аустроугарској монархији). Називу удружења кумовао је Бранислав Нушић, који је био и члан оснивачког одбора.

За прву председницу Кола српских сестара изабрана је Савка Суботић, супруга Јована Суботића и сестра познатог песника Полит-Десанчића. Надежда Петровић је изабрана за секретара друштва.

Прва добротворна приредба, ради помоћи настрадалом становништву у Македонији, приређена је у Народном позоришту у Београду. За припрему програма приредбе била је задужена Надежда Петровић. Највеликодушнији дародавац био је краљ Петар I Карађорђевић. Из овог геста се може видети да је владајућа династија била благонаклона према овом удружењу. Женски чланови династије, попут књегиње Јелене и кнегиње Олге активно су учествовале у његовом раду. Краљица Марија Карађорђевић имала је почасно звање високе заштитнице и добротворке друштва.

Коло је врло брзо своју делатност са територије Београда проширило на територију целе Краљевине Србије, а потом и Краљевине СХС, односно Југославије. Првакиње удружења схватиле су да читаво српство, а касније југословенство мора чути њихов „глас“, те 1906. године оснивају своје гласило „Вардар“. „Вардар“ је био нека врста народне читанке која је поседовала и верски календар свих конфесија које су постојале на простору државе. У „Вардару“ се грађанство могло информисати о достигнућима наших научника, драмских уметника, писаца и др. Поред текстова о науци и култури, ово гласило је било испуњено и плановима за пројекте у будућности који су били везани за Коло српских сестара.

Делатност Кола српских сестара у Балканским ратовима и Великом рату

Године 1912. краљ Петар I позвао је у борбу сво војно способно становништво, да изађе на браник отаџбине, да протера непријатеља са вековних огњишта. Тада је Коло српских сестара свој рад усредсредило на обуку за болничарке. На идеју о отварању болнице, чија би превасходна намена била да прима рањене са фронта, дошла је Делфа Ивановић. Прва болница је створена од Основне школе „Цар Урош“ на Врачару, која је могла да прими око 170 рањених особа. Поред ове болнице Коло је основало још неколико мањих болница широм Србије. Потребно је истаћи да је Коло српских сестара болнице издржавало од прикупљених добротворних прилога. Болничарке нису биле активне само у болницама, него и на првој линији фронта. Једна од неустрашивих била је и Надежда Петровић. По завршетку рата Коло српских сестара је поседовало болницу са операционом салом у Приштини, коју је дало на поклон граду.

Коло српских сестара је такође дало свој допринос и у Великом рату. На велику жалост, из периода почетка Великог рата нам није остао ни један писани податак о делатности организације. Да би заштитили своје чланство од одмазде непријатеља, челнице удружења су одлучиле да спале документа и да се повуку заједно са Владом у Ниш. Своје поверенице Коло је послало на ратиште да обављају послове болничарки, да шију и плету униформе и чарапе за војску. Међутим, тифус који је почео да хара 1915. године, није поштедео ни неке од штићеница Кола. Од последица тифуса преминуле су Љубица Луковић и Надежда Петровић, које су обављале посао болничарки на фронту. Многе од штићеница Кола су заједно са нашом војском прошле Албанску голготу. По доласку на слободну територију, почеле су са прикупљањем разних врста помоћи. Оснивале су и нова удружења, попут Комитета српских жена у Паризу и Ници. Задатак ових удружења био је да шаљу своје штићенице у француске болнице као болничарке, да прикупљају новчану помоћ за пакете српским војницима који су били по логорима у Немачкој и Аустроугарској, као и да прихватају избеглице и ђаке који су долазили на школовање у Француску.

Период између два светска рата

Ослобађањем Србије од непријатеља у Великом рату и остварењем једног великог циља – Да сви Срби буду у једној држави наше политичко мњење нашло се у једној сасвим новој ситуацији. Јесу Срби били сви у једној држави, али било је и оних који се нису тако осећали (Словенци, Хрвати…). Краљ и влада су спровели једну кампању, која је уједно била и нови национални циљ, у којој им је помогло Коло српских сестара – Формирање југословенског човека.

Коло српских сестара је у својим просторијама у Београду, основало 1922. године Интернат. У ову институцију су примане сиромашне девојчице из свих крајева краљевине без обзира на верску припадност. Ту су добијале бесплатан смештај и храну. Велики проблем представљало је то што Интернат није могао у оквиру свог простора девојчицама да пружи школовање, него су слате на разне курсеве шивења, плетења, дактилографске курсеве, неке чак и у гимназије. После завршетка школовања девојке су напуштале Интернат, али су и даље остајале у контакту са Колом српских сестара. Овај вид ширења југословенске националне идеје није био једини.

Дошло се на идеју организовања костимиране забаве под називом „Славенски бал“. Чланице удружења су се облачиле у ношње словенских народа са целе територије Краљевине СХС, те су на тај начин радиле на афирмацији југословенске идеје и значају панславенске мисли. Овај бал су подржале кнегиња Олга и краљица Марија, облачећи се у ношњу одређеног словенског народа, а супруге конзула су долазиле на бал одевене у ношњу своје нације. Поред ревије ношњи, на балу је био приређен и културно- уметнички програм. Са намером да се, како домаћој тако и светској јавности, покаже шареноликост југословенског етнокореолошког простора. Славенски бал се одржавао једном годишње, а протокол бала је био објављиван у „Вардару“. Колу српских сестара је био најважнији државни интерес, као и њен прогрес, те је у сваком моменту удружење било ту да држави помогне, пре свега хуманитарним и просветитељским радом.

Коло српских сестара у Другом светском рат и послератном периоду

По доласку окупационих снага у Београд 1942. године, Делфа Ивановић, која је тада била председница удружења, одлучује да се спали архива Кола српских сестара. Она је била свесна чињенице да ће ова организација бити једна од првих на удару окупационих снага. После исцрпног испитивања и одбијања да рад друштва прилагоди потребама нових власти, Делфа Ивановић је ухапшена, а Колу српских сестара је рад забрањен. Удружење није ни тада одустало од помоћи свом народу, него је своје активности наставило у оквиру Црвеног крста. По завршетку ратних дешавања, социјалистичке власти су означиле Коло српских сестара као антидржавни фактор. Коло је престало да постоји 1947. године.

Рад удружења је обновљен 1990. године, пред вихором ратних дешавања. Данашње Коло српских сестара осим свог назива нема много додирних тачака са некадашњим, будући да обласне организације Кола делују у оквиру епархија Српске православне цркве, а против руководства организација из Београда, Новог Сада и Ниша су 2019. године поднете и кривичне пријаве за превару.

Glas publike:
[Ukupno glasača: 1 Prosečna ocena: 1]
Preporučite:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *