Poslednja srpska despotica

Jelena Jakšić zauzima značajno mesto u istoriji srpskog naroda na prostoru južne Ugarske, krajem XV i početkom XVI veka. Bila je supruga poslednjeg Brankovića, despota Jovana (1493/99-1502) a potom i supruga hrvatskog vlikaša Ivaniša Berislavića, koji je poneo despotsko dostojanstvo nakon nestanka Brankovića sa istorijske pozornice. Ovaj rad predstavlja kratku biografiju poslednje srpske despotice, koja je aktivno učestvovala u nekim od najznačajnijih političkih događaja svog vremena.

Jelena Jakšić zauzima značajno mesto u istoriji srpskog naroda na prostoru južne Ugarske, krajem XV i početkom XVI veka. Poreklom je iz ugledne velikaške porodice Jakšića, kćer vojvode Stefana i Milice Jakšić. Jelena je u istoriji prevashodno ostala upamćena kao supruga poslednjeg despota iz kuće Brankovića, despota Jovana, i kao sestra kneginje Ane Glinske, babe ruskog cara Ivana IV Groznog. Brakom Jelene Jakšić i despota Jovana (1493/99-1502), povezane su dve najmoćnije porodice tog vremena, Jakšići iz Banata i Brankovići iz Srema. Ovaj brak sklopljen je nakon Jovanovog proglašenja za despota, oko 1493/99. godine, kada je despotica prešla u Kupinovo, središte Brankovića u Sremu. U braku sa despotom Jovanom, Jelena je rađala samo kćeri i to: Milicu, Mariju, Jelenu, Mariju Magdalenu i Hanu. Smrću despota Jovana, dinastija Branković ostala je bez muških potomaka čime je okončana njihova višedecenijska uloga na istorijskoj pozornici srpskog naroda. Ugarski kralj Vladislav II (1490-1516) dodelio je tada despotsko dostojanstvo hrvatskom plemiću Ivanišu Berislaviću.

Po smrti despota Jovana, despotica Jelena je 1503. godine izdala povelju manastiru Hilandaru. Ovom poveljom, despotica se obavezala da će svake godine darovari lavru presvete Bogorodice Hilandarske, čime je nastavila tradiciju sremskih Brankovića. Despotica Jelena udala se krajem maja 1504. godine u Budimu za Ivaniša Berislavića, te su Srbi na ovim prostorima vezani za novog despota. Prenošenje despotskog dostojanstva na katolika izazvao je burne reakcije srpskog stanovništva što se odrazilo na stvaranje negativne slike o despotici Jeleni u narodnoj tradiciji. Ipak, sačuvano nam je jedno pismo datirano majem 1503. godine, pisano u Budimu, koje svedoči da despotica nije bila oduševljena ovim brakom. Na osnovu pomenutog pisma saznajemo da je despotica tri dana i tri noći provela u kraljičinim odajama, a zatim je ponovo pala u nesvest kada je trebala da se uda. Despotica Jelena je u ovom braku rodila četvoro dece, dve kćeri i dva sina. Imena njenih kćeri nam nisu sačuvana, dok najviše podataka imamo o njenom i Ivaniševom sinu, potonjem despotu Stefanu Berislaviću. Po Ivaniševoj smrti 1514. godine, despotica je upravljala posedima svog supruga u ime maloletnog sina Stefana, do 1520/1521. godine. Premda, formalno, nije bila na vlasti despotica je i nakon 1520. godine imala veliki uticaj na političke prilike onog vremena. Despotica Jelena je aktivno učestvovala u nekim važnim političkim događajima svog vremena. Bila je savremenik ustanka Đorđa Dože iz 1514. godine u kom se na strani ugarskih magnata poslatih protiv ustanika doslovce pominju i čete despotice Jelene. Despotica je bila i savremenik turskog osvajanja Šapca i Beograda. Kada su Turci 10. jula 1521. godine zauzeli Šabac, despotica se našla u teškom položaju, s obzirom da su se Turci približili Kupinovu. Odlučila je da povede pregovore sa sultanom Sulejmanom Veličanstvenim, i da mu se pokori. Kada je sultan pristao i kada joj je poslao svoje poslanike, despotica se predomislila. Poslanike turskog sultana je kao taoce poslala ugarskom kralju, a sa decom je napustila Kupinovo i pobegla u unutrašnjost Ugarske. Kada su Turci napustili Kupinovo i Srem, despotica se vratila zajedno sa sinom Stefanom. Posle novih turskih napada, despot Stefan i despotica Jelena su 1529. godine doneli odluku da se predaju. To je izazvalo gnev ugarskog kralja Ferdinanda Habzburškog, koji je u martu 1529. godine izdao naređenje o hapšenju despota i njegove majke. Znamo da je despotica Jelena zatvorena u Budimu u maju iste godine, a to su ujedno i poslednji pomeni Jelene Jakšić u istoriji.

Tekst napisala: Mirjana Varničić, istoričarka


Bibliografija:

  • Božanić Snežana, O despotici Jelenim kćeri Stefana Jakšića u srpskoj istoriji, kulturi i tradiciji, Šesti međunarodni interdisciplinarni simpozijum Susret kultura, Zbornik radova, knjiga II, Novi Sad 2013, Filozofski fakultet u Novom Sadu, 899-908.
  • Boškov Mirjana, Jelena Branković u književnoj tradiciji, Zbornik MS za književnost i jezik, 43/1, 1995, 17-62.
  • Boškov Mirjana, Ka dekonstrukciji jedne legende: o vladavini Jelene Branković, in Mit- Zbornik radova, Novi Sad- Filozofski fakultet, 1996, 325-334.
  • Ivić Aleksa, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja potisko-pomoriške granice (1703), Novi Sad 1929.
  • Miklosich Franc, Monumenta Serbica spectancia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Srpska školska knjiga, Beograd 2006.
  • Mitrović Katarina, Povelja despotice Jelene Jakšić manastiru Hilandaru, SSA, 7, 2008, 195-203.
  • Popović Dušan, Srbi u Vojvodini, I, Novi Sad 1990.
  • Stojanović Ljubomir, Stari srpski rodoslovi i letopisi, SKA, Beograd-Sremski Karlovci 1927.

Društvo za akademski razvoj je nevladina, neprofitna organizacija koja ima za cilj podsticanje aktivizma građana, razvoja volonterizma u Srbiji i reformi obrazovnog sistema. Od svog osnivanja, 2013. godine, DAR je pokrenuo kampanju Kultura na DAR sa ciljem da se očuva i promoviše kulturna baštine u našoj zemlji.

Preporučite:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *