Lazarevićka – Balšićka – Sandaljevica

Žena koja je poticala iz vladarske porodice. Žena koja se udala za vladara. Žena koja je postala vladar. Jelena Lazarević, supruga Đurađa Stracimirovića Balšića, gospodarica Zete, majka, supruga Sandalja Hranića, hrišćanka i ljubitelj književnosti. U ovom tekstu biće reči o njoj, ženi koja je ostavila dubok trag u srpskoj srednjovekovnoj istoriji.

Jelena, treća po redu kći kneza Lazara i kneginje Milice, rođena je između 1366. i 1371. godine. Kao dete, odrastala je u srpskoj prestonici – Kruševcu – gde je tokom detinjstva stekla dobro obrazovanje, što će se kasnije odraziti na njenu ličnost. Na srpskom dvoru, pod uticajem majke Milice i monahinje Jefimije, rano je zavolela književnost i pravoslavlje. Godine 1386. ili 1387. udala se za Đurađa Stracimirovića Balšića, gospodara Zete.

Udaja kćeri za oblasne gospodare nije bila neobična pojava za kneza Lazara. Kao što je to učinio ranije, kada je najstariju kći Maru udao za Vuka Brankovića, gospodara Kosova, te 1386/87. godine isto je uradio i sa Jelenom. Premda je ovaj brak spadao u grupu tzv. političkih brakova u izvorima se navodi da je odnos Jelene i njenog supruga bio prisan, pun ljubavi i razumevanja. Đurađ je u svoju suprugu imao puno poverenje, što se vidi i na osnovu činjenice da je baš njoj poveravao neke od, za njega ključnih, diplomatskih misija. Nakon turske pobede kod Nikopolja, Jelena se 1396. godine spremala na put i susret sa vojvodom Sandaljem Hranićem, jednim od najvećih suparnika njenog muža, tada nesvesna veze koja će se izroditi između nje i vojvode.

Kada je 18. aprila 1403. godine umro Đurađ Stracimirović Balšić, Jelena je ostala sama sa maloletnim sinom – Balšom III. Sve ono što je naučila na srpskom dvoru, sve one vrednosti koje joj je usadila majka, kneginja Milica, Jelena je pokazala upravo u periodu posle muževljeve smrti. Ona sada nastupa kao vladarka Zete, gospodarica jedne teritorije, ali prevashodno kao brižna majka koja svim silama nastoji da se založi za svog sina i da Balši III sačuva očevinu. Ovde možemo primetiti i jednu ključnu razliku između Jelene i njene majke – dok je kneginja Milica u ime maloletnog sina Stefana nastojala da održi mir sa Turcima, Jelena je sa druge strane ušla u sukob sa Mlečanima koji će trajati punih pet godina.

Početkom 1405. godine izbio je ustanak u Zeti, Skadar se oslobodio mletačke vlasti, a Drivast priznao vlast Balše III. Jelena se okrenula Dubrovčanima, koji su sa njenim suprugom negovali prijateljske odnose, i tražila pomoć u borbi protiv Mlečana. Ipak, nije naišla na podršku uz obrazloženje Dubrovčana da to sebi ne mogu dopustiti, s obzirom da su bili u prijateljskim odnosima i sa Jeleninim protivnicima. Jelena je po drugi put suočena sa vojvodom Sandaljem, koji je i ovoga puta stao na stranu Mlečana osudivši ustanak u Zeti. U leto 1405. godine našla se mletačka flota pred Skadrom. U gradu je izbila pobuna, a Jelena i njen sin jedva uspevaju da se sklone u Drivast. Mlečani su tada ponudili nagradu od 500 do 1.000 dukata za onog ko uspe da im žive dovedu Jelenu i Balšu. Par meseci kasnije, ova svota će porasti na 2.000 dukata. U septembru 1405. godine Drivast je pao pod mletačku vlast, a najveći problem za Balšiće bio je nedostatak saveznika – Jelena nije imala podršku čak ni rođenog brata, despota Stefana, koji je bio u dobrim odnosima sa Mlečanima. Istina, despot je posredovao izmirenju predlažući mir na osnovu status quo ante. Jelena je na kratko dobila tursku pomoć, koju su Mlečani brzo anulirali. Tokom juna 1407. godine započeli su pregovori o miru između zaraćenih strana, koji će se odužiti narednih godina, prevashodno zbog pitanja Budve.

Tokom 1408. godine glavni uslov na osnovu kog bi Mlečani pristali na mir bio je odlazak Balše III u Veneciju. Nekoliko puta je i sam despot Stefan ohrabrivao svog sestrića na ovakav potez, ali je glavni protivnik bila upravo Jelena. Na ovom mestu ponovo možemo povući paralelu između Jelene Balšić i njene majke, kneginje Milice. Jelena je, poneta majčinim primerom, donela odluku da sama ode na dvor svog protivnika i da se založi za sudbinu svog sina. Podsetimo se, isto je učinila i kneginja Milica koja je otišla na dvor turskog sultana Bajazita, zalažući se za sudbinu svog sina Stefana. Tako se Jelena u avgustu 1409. godine našla na dvoru u Veneciji, gde ju je primio mletački dužd Mihailo Steno. Kada je stala pred dužda, Jelena je istakla da je sama kriva za sve nemire u Zeti usmerene protiv Mlečana. Založila se za svog sina, što je ostavilo snažan utisak na Mlečane, pa su se prema njoj ophodili sa velikim poštovanjem. U Veneciji je Jelena ostala puna tri meseca, a nakon potpisivanja ugovora na godinu dana, 27. oktobra 1409. godine, uputila se u Dubrovnik.

Krajem 1411. godine nastupila je nova promena u životu Jelene, udovice Đurađa Stracimirovića Balšića. Ona se te godine udala za jednog od najvećih suparnika svog preminulog supruga, ni manje ni više nego za humskog vojvodu Sandalja Hranića. Nema sumnje da je reč o braku sklopljenom iz političkih interesa, s obzirom na pretenzije koje je Sandalj usmeravao prema Zeti i Primorju. Istina je, doduše, da se vojvoda zalagao za Jeleninog sina Balšu kod Mlečana, što ukazuje na dobre odnose među njima.

U aprilu 1421. godine umro je Balša III. Jelena se pominje tek četiri godine kasnije u vreme nemira u Bosni. Zajedno sa svojim suprugom, ona je 1426. godine otišla u Dubrovnik, u kom je priređen jedan od najsvečanijih dočeka za vojvodu i njegovu suprugu. Godine 1435. umro je i vojvoda Sandalj Hranić, Jelena je po drugi put ostala udovica. Krajem oktobra naredne godine, otišla je u Dubrovnik po zaostavštinu svog drugog supruga. Postoje naznake da je želela da se nastani u Republici, pa čak i da podigne pravoslavni manastir na ovoj teritoriji, ali je ovakav ishod ipak izostao. Sa Dubrovčanima je do kraja života održavala prijateljske odnose, tamo je na čuvanje slala svoje stvari i novac.

Odana pravoslavlju, Jelena je 1440. godine sagradila crkvu Svete Bogorodice na Beški, na Skadarskom jezeru, uz želju da na ovom mestu bude sahranjena. Njen odnos prema pravoslavlju vidi se i na osnovu njenog odnosa sa duhovnikom, jerusalimskim starcem Nikandarom. On je bio sastavljač Jeleninog testamenta, pored kog je sastavio za nju i Gorički zbornik – skup njihovih pisama, Jeleninih poslanica, žitija i duhovnih tekstova. Jelenin testament je, takođe, od velikog značaja. On nam ostavlja dokaz da je Jelena posedovala bogatu biblioteku, koju je darovala crkvama, nakit i ikone, koje je darovala svojim unukama.

Jelena Lazarevićka – Balšićka – Sandaljevica umrla je u martu 1443. godine. Sahranjena je u svojoj zadužbini, crkvi Svete Bogorodice. Ovaj tekst o njenom životu najbolje ćemo privesti kraju, citirajući reči Miodraga Al. Purkovića: Zahvalna kći i nežna majka, pobožna hrišćanka i veliki rodoljub, uporna i energična, Jela Balšićka – Sandaljevica, spada u onaj mali broj žena koje su ostavile veliko ime. Zaista, Neko beše Balšićka Jela!

Bibliografija:

  • Jelena Balšić u Spisi o Kosovu, Prosveta SKZ, Beograd 1993, 165-173.
  • Miodrag Al. Purković, Kćeri kneza Lazara, Pešić i sinovi, Beograd 1996, 71-103.
  • Đorđe Sp. Radojičić, Jelena, kći kneza Lazara u Spisi o Kosovu, Prosveta SKZ, Beograd 1993, 81 – 86.
  • Svetlana Tomin, Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka, Akademska knjiga, Novi Sad 2007.
  • Vladimir Ćorović, Istorija Srba, Oktoih – Nova knjiga – Leo Komerc, Novi Sad 2005.
Glas publike:
[Ukupno glasača: 0 Prosečna ocena: 0]
Preporučite:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *