Кумановска битка

Кумановска битка, у оквиру Првог балканског рата, одиграла се 23. и 24. октобра 1912. године. Судариле су се Прва српска армија, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, и Вардарска турска армија, под командом Зеки-паше. Овај сукоб завршио се победом Прве српске армије.

Почетком XX века створили су се повољни историјско-политички услови за решавање питања ослобођења балканских народа од турске власти. Заједнички циљ балканских потлачених народа – ослобођење од турске власти, довео је до склапања Балканског савеза који су чиниле: Грчка, Бугарска, Црна Гора и Србија. Према плану земаља чланица, Црна Гора је требало да објави рат Турској, а остале чланице би јој се придружиле у тој борби. Вођене ослободилачком идејом, чланице Балканског савеза су увеле становнике полустрва у Балканске ратове (1912–1913).

Чланице Балканског савеза.

Црногорском објавом рата од 8. октобра 1912. године Турској и савезничком подршком, отпочео је Први балкански рат (1912–1913). Тренутак од великог значаја у овом рату била је Кумановска битка, која се одиграла 23. и 24. октобра 1912. године. На бојном пољу судариле су се Прва српска армија, којом је командовао престолонаследник Александар Карађорђевић и Вардарска турска армија под командом Зеки-паше. Потребно је истаћи да је задатак Прве српске армије, добијен од штаба Врховне команде на чијем челу је био генерал Радомир Путник, био продор ка Македонији.

Према наредби Врховне команде од 21. октобра 1912. године, Прва српска армија имала је задатак да форсира марш према Куманову и заузме територију у пределу Скопске Црне Горе (област у Републици Северној Македонији). Даље је требало да избије на линију Табановци – Нагоричане и да на том положају остане до новог наређења. Врховна команда се у реализацији овог плана ослонила на Дунавску, Дринску и Моравску дивизију првог позива, које су биле у склопу Прве српске армије. Поменуте дивизије су биле на циљу већ 22. октобра 1912. године. Генерал Радомир Путник, који је управљао овом операцијом, био је чврстог уверења да ће до главног судара са турском војском доћи на Овчем пољу, те се посветио јачању десног борбеног крила, док је фронтално обезбеђење запоставио. Треба истаћи да, у складу са претходно наведеним поступцима Врховне команде, нису предузете никакве мере за одбрану положаја и његово фортификацијско уређење. Вардарска турска армија је искористила неспремност српске армије, те се неопажено привукла њеним положајима 23. октобра 1912. године, у јутарњим часовима.

Кумановска битка је званично почела 23. октобра 1912. године у девет часова ујутру. У првом налету Турака, највеће губитке претрпео је Други батаљон XVIII пука који је припадао Дунавској дивизији првог позива. У општем метежу, Други батаљон је изгубио свог комаданта, мајора Војислава Велимировића. Турска војска није била довољно промишљена да у оваквом тренутку избаци из строја Дунавску дивизију: Зеки-паша није наредио даљи продор. Овај застој Вардарске турске војске омогућио је Дунавској дивизији да преброди кризу у којој се нашло њено лево крило. Пуковник Милош Божановић, командант Дунавске дивизије првог позива, командовао је потпуковнику Милошу Глишићу, команданту VII пука да са своја два батаљона заузме положаје XVIII пука. Потпуковник Глишић је, према наређењу, дошао у Нагоричане и свом силином ударио на Турке. Удар је био силовит. Срби су се са Турцима тукли на отвореном фронту. Натерали су Турке да се повуку преко реке Пчиње, али животе су изгубили потпуковник Глишић и многи његови војници.

Распоред и дејство српских и турских снага у току првог дана Кумановске битке.

Са друге стране, борбе на десном крилу, где се налазила Моравска дивизија првог позива, отпочела је у подне. У напад је кренуо Седми турски корпус. Борба се много спорије одвијала него на левом крилу. Мајор Милан Маринковић, командант Другог батаљона Првог моравског пука, је видевши да се турске трупе ротирају према истоку, прешао у противнапад где је повукао цео Први моравски пук за собом. До опште борбе је дошло у долини Коњарске реке, где је Седми турски корпус избачен из борбеног строја, па се самим тим завршио и први дан Кумановске битке.

С обзиром на то да штаб Прве српске армије није имао представу о току ратних операција претходног дана, пошто су потпуни извештаји са ратишта стигли касно у ноћ, штаб је остао при својој пређашњој наредби: да дивизије предузму марш према линији Булачин – Ново Село – Биљановци – Слатина Мала. Са друге стране, команда Вардарске турске армије наредила је напад на целој линији фронта. Тако је други дан Кумановске битке почео обостраним нападом.

У раним јутарњим часовима, око пола шест, Турци су напали српско лево крило с намером да разбију Дунавску дивизију првог позива и заузму нагоричанске положаје, а да потом ударе на главнину снага Прве српске армије. На тај начин, Турци би окончали битку у своју корист. Ипак, команда Дунавске дивизије првог позива предосетила је ову турску намеру, те се оглушила о наредбу штаба и издала заповест својим снагама: да бране своје положаје док не пристигне појачање. Неколико сати касније, на леву обалу реке Пештранице, стигла је колона Штипско-редифске дивизије. Међутуим, овај добро смишљен маневар паралисао је Дунавски коњички пук. Тако су се центар и лево крило Дунавске дивизије првог позива нашли у незавидној ситуацији – турске снаге су веома снажно деловале на овим потезима. Пристизањем Дунавске дивизије другог позива, ситуација је постала много повољнија по српске снаге.

Нападом на десно крило Прве армије, Турци су успорили Моравску дивизију првог позива да крене у остварење свога циља – напредовања према Куманову. Ипак, уз помоћ Тимочке дивизије другог позива, турски напад је са лакоћом одбијен. Ове две дивизије, под командом Драгутина Милутиновића и Илије Гојковића и уз подршку артиљерије, потиснуле су трупе Седмог корпуса Вардарске турске војске под командом Фети-паше. Поред успеха на десном крилу, у центру је успешан продор направила Дринска дивизија првог позива. Она је уз подршку српске артиљерије заузела Зебњак, кључ одбрамбеног турског система испред Куманова. Заузимањем Зебњака пробијен је фронт Вардарске турске армије и завршена Кумановска битка у корист српске војске, односно Балканских савезника.

Улазак српске војске у Куманово.

По завршетку Кумановске битке, турски и српски губици били су велики. Вардарска турска армија је изгубила преко 6.000 људи и 98 артиљеријских оруђа. Са друге стране, Срби су изгубили 687 војника, рањених је било 3.280 док је нестало 597 војника. Међутим, после ове битке многи српски официри су одликовани унапређењима. Генерал Радомир Путник је унапређен у чин војводе. Пуковници Павле Јуришић-Штурм, Илија Гојковић, Живојин Мишић, Ђорђе Михаиловић, Петар Бојовић, Михаило Рашић и Милош Божановић унапређени су у чин генерала. У чин потпуковника унапређен је престолонаследник Александар Карађорђевић, док је кнез Арсен Карађорђевић унапређен у чин генерала.

Библиографија:

  • Александар Ђ. Ђурица, Траговима наше прошлости, Београд 2010. године, 229–230
  • Борислав Ратковић, Митар Ђуришић, Саво Скоко, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912–1913, Београд 1972. године, 68-86
  • Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије 1800-1918, Београд 2017. године, 360–361
  • Димитрије Ђорђевић, Националне револуције балканских народа, Београд 1995. године, 139
  • Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, Београд 1990. године, 278–285
  • Ст. Стојановић, Историја српског народа, Београд 1926. године, 410–411
Glas publike:
[Ukupno glasača: 0 Prosečna ocena: 0]
Preporučite:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Broj poseta:

  • 247.596 poseta